Sam
(AREAZE JIUARE, avgust 2021)
Dan prvi
Starac je sedeo na rubu stene pogleda uprtog u prostranstvo koje se šepurilo svojom lepotom poput napupele tinejdžerke u večernjoj šetnji, utegnute u markiranu majičicu i vrcavi šorcić. Mrmljao je nepovezano reči, češkajući crvenilo od sunca na golom ramenu. Vetar je milovao dugu raščupanu, prosedu kosu, klizio niz bore i sušio znoj, ostavljajući bele štrafte na pocepanoj, prljavoj majci. Brada se meškoljila i golicala ga. Podigao je ruku i otresao je kao da očekuje da iz nje ispadne nestašno dete i zakikoće se škripavo, na sav glas. Tamo dole, nadovat ruke, svetlucao je veliki tanjir supe. More. Ovoga puta mirno, gotovo umiljato, uvijalo mu se uz nogu kao mače, ne bi li iznudilo malo maženja. Dodirivao je pogledom stenovite šiljke koji su se izdizali iznad staklaste, modre površine. Ogromni kameni nosorog legao je u baru, prekriven zelenkastim lišajevima pri dnu. Činilo se da će svakog trenutka planina poskočiti, zateturati se i otrčati nekud u potrazi za svojim krdom. Ili hranom. Hranu nije poneo, stomak ga već neko vreme podsećao na to. Na jedan od planinskih vrhova naslonio se oblak, čekajući putnike da se ukrcaju, pre no što nastavi put. Prošlo je nekoliko dana od kada je započeo uspon ka ovom vrhu, nekoliko paklenih dana. Ali vredelo je. Svaka bolna brazda na rukama, zamazana crvenom lepljivom skorelom masom, svaki podliv, svaki žulj. Vredeo je ovog užitka. Disao je polako, duboko. Uvlačio je potpuno omamljen božanske mirise planinskog vazduha u sebe. Baš kao i pre dvadeset i četiri godine. Bili su mladi tada. Baš mladi. I radovali se usponu, znali su da ih tamo gore čeka udar zadovoljstva, dodir raja, da će lebdeti sa anđelima, bar tih nekoliko sati.
Ali nisu mogli znati sve mračne tajne koje je taj dan krio od njih.
Vraća se često tamo. U stvari – svaki dan živi u nekom satu tog dana, prebira trenutke. Pokušava da se seti nekog detalja, neke naznake, šapata, skrivene poruke. Prisećao bi se njihovih očijukanja, nesvesnih pokreta, nečega što bi nagovestilo događaje koje su usledili. Nije bilo ničega - jednostavno se desilo. Sudbina. Ili je iščililo iz njegove memorije vremenom.
Pošli su zajedno, njih sedmoro. Tri para i on. Družili su se još od prve godine fakulteta, Ana je bila deo te družine. Mesec dana pre uspona su raskinuli. Put su planirali zajedno, ali je pošao samo on. Iako su se trudili da ne bude tako, osećao se kao da je pošao da ostalima drži sveću. Znali su svaki detalj njegovog brodoloma i iskreno su želeli da ga oraspolože, što stvari nije činilo boljim. Zato se i iskrao iz privremenog kampa tog jutra, pred zoru, dok su ostali još spavali. Nije ih probudio, kakav je bio dogovor. Želeo je da gore dođe prvi i provede bar sat vremena sam. Sam sa planinama, sa morem ispod, sam pod nebom, sam u tom predivnom kutku univerzuma, pre nego što se pojave golubčići i krenu da se slikaju zagrljeni, u raznim pozama, brbljaju, smeju se... Sačekao bi ih, nije mu bila namera da ih ostavi, samo da sebi da vremena. Nakon tih sat provedenih nasamo u raju ne bi morao da se pretvara da mu je lepo sa njima, i njegovi osmesi na fotkama bili bi iskreniji. Znao je da će sve završiti na Instagramu, i nije želeo da izgleda jadno na njima.
Hiljadu puta se pitao da li je mogao da ih spase. Da ih je probudio tada i požurio da krenu sa njim. Da li ga je spasla sebičnost? Da li je to uopšte bila sebičnost? Ili baš to – sudbina. Prihvatio je ovu drugu opciju, ne da bi opravdao sebe, više nije ni bilo bitno. Prihvatio je jer je bilo tako. Nije moglo biti drugačija. Hiljadu filmova je razvio u svojoj glavi. Šta da ih je spasao? Bilo bi sve drugačije. Baš sve.
Zavukao je ruku u džep i izvukao dugu slamku trave. Stavio je u usta i počeo da je gricka. Bila je sočna. I gorka. Stomak je počeo da mu dosađuje. Znao je da će biti tako, zato je i nabrao travke da ga zavara bar neko vreme. Dok ne dođe i po njega.
Zažmurio i pustio da ga vetar miluje. Mrak, i veliki nosorog pred njim. Viri mu samo vršak glave i rog, a zatim i oni nestaju u mutnoj bari. Potonuo je u potrazi za nečim u mulju. Baš kao i sada, i tada je čekao da dođe po njega. Tlo pod njegovom zadnjicom se njihalo i krckalo. Jak udar vetra ga je bacio na stenu iza. Ali nije došao. Ne po njega. Otvorio je oči i gledao kako se svet menja. Stene su pucale duboko pod njim.
Zaspao je.
Dan drugi
Otvorio je oči i pustio plavetnilo da ponovo utone u njih. Bol u utrobi nije mogao da umanji užitak u čistoti ovoga mesta. Mazio je nežno stenu na kojoj je sedeo. Mazio je planinu kao zahvalnog psa. Skliznuo je nesvesno nazad u svoj dan. Nakon svega spustio se do kampa u nadi da su imali sreće. Probijao se kroz krš orijentišući se prema vrhovima planina. I pored sveg truda, nije mogao da prepozna mesto gde su se ulogorili dan ranije. Noge su mu tonule u nanose peska, koji se sporo sušio na nepoznatom terenu. Ugledao je ribu kako se praćaka u nestajućoj barici. Bar hrana neće biti problem. Zgrabio je i stavio u ruksak.
Prizor pred njim je bio isti, ali je osećaj ushićenosti počeo da tupi. Sunce mu se urezivalo u kožu kao oštar konopac, ostavljajući rane i bol. Sada je stomak imao sa kim da se takmiči. Zavukao je ruku u džep i izvukao još jednu slamku trave. Gricako je strpljivo, poput zaludne kravice.
Da ih je probudio, šta bi bilo drugačije. I dalje bi bio trinaesto prase. Ili sedmo. Kada bi čak mogao da bira - od njih tri, jedino je Eva dolazila u obzir. Nije bila toliko lepa, koliko se ispod njene kože krila ličnost izvajana rukama vrhunskog skulptora. Suptilni pokreti, reske opaske izgovorene nežnim, ženstvenim glasom, njene razigrane oči osvetljavale su prostor toplinom koja mu je natapala dušu.
Zamišljao je to. To sa Evom. Nekada danima. Nekada bi Ron jednostavno nestao, i on bi se našao tu. Krenulo bi slučajno, od dodira utehe. A potom bi se završilo srećnim krajem, u kućici kraj jezera ispunjenoh dečijom grajom. I beskonačnim dodirima njene nežne kože.
A nekada bi zamišljao svađu. Razišli bi se besni, svako na svoju stranu. Tih dana mrzeo je čitav svet.
Nekada bi se pojavila Ana. Došla bi u kamp za njim, i svi bi se spasli. Shvatila bi svoju grešku, i on bi joj oprostio. Ili bi oprostio sebi. Nekada bi osećao je grižu savesti zbog svojih snova. Bespotrebno. Eve nije bilo. Kao ni Ane. Niti ostalih. Nikoga.
Misli su se mamurno povlačile pod podnevnim suncem. Bol se sada širio čitavim telom. Bol je dobra, pomislio je. Volim bol. Zaslužujem je.
Utonuo je u san.
Dan treći
Probudilo ga je sopstveno teško disanje. Jezik mu se sasušio i otekao. Kao da se umirući puž golać migoljio između zuba. Pokušao je da izluči malo pljuvačke ne bi li ga okvasio i dočepao se vazduha. Uspeo je. Osvrnuo se oko sebe. Nosorog, more, sunce, vetar. Sve je bilo tu. Uvek je tu. Kao da će uvek biti tu. I bilo je i biće, osim tog jednog dana. Osim te subote, pre dvadeset i četiri godine. Dok je sedeo i trošio svojih bonus sat vremena dišući duboko, iz sunca je izletela zvezda i, uz glasan pucanj, uronila u more. Sve se desilo u par trenutaka. Nije stigao ni da se uplaši. Gledao je prizor sa vrha sveta kao predstavu koju je planina priredila samo za njega. Činilo se da je meteor pao jako daleko, možda stotinama kilometara od njega. Sve i da se nešto loše desi, bio je ubeđen da je na sigurnom, i da će o neverovatnom događaju sutradan slušati na svim vestima na TV-u. U daljini, kroz debelu izmaglicu, nazirao se ogroman talas koji se vinuo u vis na mestu udara, kao kada kamen bućne u baru.
Već desetak minuta kasnije svet se promenio. More pod njim je počelo da ključa, a potom i da se povlači. Imao je utisak da je dovoljno da pruži ruke i zadrži ga, ali voda mu je curela kroz prste, kao život. Pobeglo je ostavivši ogoljen zaliv, otkrivši delove planine inače sakrivene ispod površine vode. Trenutak kasnije, more se vratilo, a zatim je nastavilo da nadolazi sve dok nije potpuno potopilo planine ispod njega. Besnelo je svud okolo, kao da je, uvređeno zbog nepravednog udarca, rešilo da sruši sve što bi mu se našlo na putu. Podigao je pogled, na mestu udara meteora u vis je izbio veliki plameni jezik lave, koji se zatim obrušio nazad, gurajući ka njemu novi talas.
Čekao je da dođe po njega. Ostavio je svaku nadu iz sebe, more se nezaustavljivo dizalo uz planinu, gutajući alavo šume kao snopove grisina. Sklopio je oči i čekao ono što se izbeći ne može. Nije razmišljao o kampu, o Ani. Samo je čekao.
Dan četvrti
Pokušao je da otvori oči. Bezuspešno, kapci su bili potpuno slepljeni. Samo je kroz proreze nazirao svetlost dana. Znao je da je more dole, i da se nosorog i danas opušteno baškari u njemu. Da je mirno i da će biti mirno. Bol je bio užasan. Oči su gorele, koža se pretvorila u ugljenisani tepih, stomak više nije osećao od vrelih noževa koji su mu lagano sekli meso. Osmehnuo se zadovoljno. Zaslužio je. Mogao je da ih probudi, a ne da se izvuče kao kurva i ostavi ih na nemilost besu sunca. Samlelo ih je stenje i zdrobljeno drveće nošeno vrhom prvog talasa. I oni su patili. Strašno su patili. Mogao je da ih spase.
Nije ga uzelo tog dana. Nije došlo po njega. Zaustavilo se par stotina metara niže. Osećao je kako stena puca negde u dubini, pod njegovim nogama. Pomislio je da će se obrušiti u razgoropađenu neman koja se namerila da proždere svet. Žvakanje je bilo gotovo, sada je gutala ostatke. Sati su prolazili i voda je prvo stala, a potom polako počela da se vraća. U par sekundi se pretvorila u nepregledan čopor pobesnelih mačaka. Frktale su, grebale su, i vukle sa sobom svoj plen. Svoje miševe, guštere, ljude, olupine gradova. Zatim se more opet vratilo, potopilo planine, nešto niže nego prvi put. Narednih dana more se vraćalo i bežalo, svaki put niže nego u prethonom pohodu.
Dok nije potpuno utihnulo.
Klonuo je u mrak.
Dan peti
Dahtao je kratko i teško. Vrela lepliva tačnost curela je iz njega i po njemu. Smrdeo je na lešinu.
Ana ga je gledala besno. Soba je mirisala na njen šampon i regenerator za kosu. Stajala je pred njim kao dželat sa sekirom u ruci. Više nije bilo suđenja, replika, završne reči. Bilo je gotovo, i čekao se samo taj poslednji zamah.
“Misliš da sam debil, da ne vidim da idemo na planinarenje samo da bi bio bliže njoj?”
“Eni, umišljaš. Baš umišljaš.”, progovorio je nesigurnim glasom dok je brisao peškirom tek obrijano lice.
“I telefon umišlja?”
Podigla je izdajničku spravu u vis umesto sekire. Znao je da nema smisla da više bilo šta izgovori. Ne, nije mislio da je debil. Ostalo je još samo da dobrovoljno spusti glavu na panj.
“Ana...”
Zvuk udarca vrata o štok i šuplji, metalni klik brave odzvanjali su u sobi još dugo nakon što je otišla. Dovukao se do ogledala i dohvatio bočicu sa losionom. Nije kraj sveta, pomisio je. Eva ga je bockala porukicama, ništa se uistinu nije desilo. Volela je da muti, pitanje je da li bi otišla dalje da je išta pokušao. Podsvesno se nadao da bi, i da bi to moglo da se desi na kampovanju, u nekom trenutku.
Umesto toga, bila je potpuno hladna prema njemu sve vreme uspona. Kao da se ništa nije desilo. Bio je besan na sebe dok su pešačili uz planinu. Naseo je na žensku igru kao magarac. Da nije bilo tog glupavog flerta, Ana bi sada bila tu. Morao je da se odvoji od njih, bar na sat vremena. Tada je skovao plan.
Da je Ana pošla, možda bi sve mogao da spase potopa. Njih osmoro bi imali neki život. Neku budućnost. Zabrljao je. Potpuno.
Dvadeset i četiri godine tumarao je svetom. Tražio je. Ne Anu. Niti Evu. One su bile mrtve odavno, to je znao. Tražio je bilo koga. Bez uspeha. Ovog puta bes bogova sručio se silnije nego ikada na Zemlju. Pronalazio je pokoju korisnu stvar, olupine brodova i ostatke leševa na obodima planina. Gradovi su nestali. Nije ih bilo, verovatno su ostali negde duboko pod stenama, muljem i peskom. Navikao se da živi kao pustinjak. Svaki dan je bila subota.
“Čujem te!”, zaškripao je. Ili je pomislio da je zaškripao.
Smrt se pela uz liticu kao divokoza. Plesalaje od jedne do druge izbočine, izvodeći piruete, veselo, poput devojčice u roze haljinici. Starcu beše drago. Dugo je čekao da ga neko zagrli.
Obišao je tri kontinenta u svojoj potrazi, peo se uz planine u nadi da se tamo zatekao neko poput njega, ali ga je sreća napustila onog momenta kada je Ana tresnula telefon o sto. Zaštitno staklo se rascvetalo, a on nije imao rezervno. Bio je besan, ne znavši da mu telefon neće više trebati.
On je bio kriv. Morao je biti, i sve se zbog njega desilo. Nije valjda svemir otresao ljude sa sebe kao kuče buve, tek tako. Zar bi se toliko trudio, da bi zatim jednim sunčevim upljuvkom, poput besnog deteta, sve srušio za pola sata. Ne, bilo je do njega. Do njega i jebenih porukica koje je razmenjivao sa Evom! Nije moglo biti drugačije. Jedino je to imalo smisla.
Klonuo je u maglu.
Dan šesti
Otvorio je oči. Začudo, mogao je to da uradi. Bol je nestala. I supa. I nosorog. Pred njim je lebdelo Evin smešak.
“Budan je!” Okrenula se ka ostalima. Na kratkom, svetlo-plavom džins šorciću dva džepa sa prišivenim roze cvetićima zaigrala su mu pred očima.
“Nešto si baš loše sanjao”, dobacio je Ron. “Koprcaš se tu već satima ko’ riba na suvom.”
Svo šestoro se razmaklo. Ana je prošla kroz špalir i prišla mu. Još je mirisala na šampon i regenerator za kosu. Prešla je rukom preko njegove mekane, tek obrijane brade. “Izvini, bilo je glupo. Eva mi je rekla sve.”
Nasmejao se. Pružio je ruku, trgnula ga je i podigla. Zagrlila ga je i oblaci oko njih su nestali. Uzdizali su se zajedno ka svetlosti, dok im je planinski vazduh milovao kosu. Veliki nosorog je poskočio i zaronio žustro u plavetnilo pod njima.
Divikoza je podigla pogled sa trupla starca neprirodno iskrivljenog na steni. Iskolačene oči gutale su podnevno sunce, dok je mrtvački osmeh otkrio proređene, pocrnele zube. Seda, sasušena kosa i brada vijorili su se na planinskom vetru. Izvukla je slamku trave koja je virila iz džepa i sažvakala je u par pokreta vilicom. Poskočila je veselo i krenula dalje. Imala je još posla ovih dana. More joj je namigivalo odozdo. Miris soli prljio je nozdrve.
Obliznula se.