Infiniti
Formati: epub, mobi(Kindle), pdf, pdb, Online Reader
ISBN: 9780463582275 -- Reči: 89050 -- 14.05.2020
ISBN: 9780463582275 -- Reči: 89050 -- 14.05.2020
Copyright 2020 Areaze Jiuare
Lektor: Anđela Pendić
Smashwords Edition
Objavljeno na:
Amazon (paperback)
SmashwordsDraft2Digital
“Infiniti” by Areaze Jiuare is an intriguing science fiction novel that takes readers on a thrilling journey. Let me provide you with a brief overview:
The story begins after the spectacular launch of a new supercomputer called “Infiniti.” However, instead of bringing progress, this event leads civilization toward a complete apocalypse. An exceptionally gifted young man, fueled by anger at the universe due to his own life circumstances, uses “Infiniti” to create the deadliest virus ever seen. The infection spreads rapidly, leaving devastation in its wake.
Simultaneously, hacker groups exploit the power of “Infiniti” to decrypt encrypted financial transactions, resulting in a global banking system collapse. These events coincide with the activation of a secret society’s plan to take over the planet. The organization places its agents at the helm of governments, eliminating their predecessors. The world descends into chaos, powerless to defend against the relentless threat.
In a desperate bid for survival, a group of powerful individuals decides to undergo temporary death. They transfer “Infiniti” and cryogenic chambers containing their preserved bodies to a secret, protected location. Gradually, their bodies will be thawed and revived once the virus no longer plagues Earth.
The guardians overseeing this process exist within a virtual world created in “Infiniti’s” memory. Among them is Sebastian Brown, who, for entirely different reasons, has already prepared a simulation of an entire universe—a ticket to his own digital Noah’s Ark. Hoping to extend his life, even in digital form, he creates guardians in his likeness.
After some time, contact is established between the virtual and real worlds. However, things do not unfold as planned…
AI
Odlomak iz romana
Areaze Jiuare
****
To je to, pomislio je Teodor Marković, dok je stajao ispred ogledala i nameštao kravatu. Već duže vreme je pokušavao da napravi dupli čvor – on mu je delovao nekako ozbiljnije i prikladnije za ovu priliku, ali bi mu, kod svakog pokušaja, tanji deo zlobno provirio ispod šireg dela kravate. Konačno je, nakon više neuspelih zaplitanja prstima oko parčeta tkanine, uspeo da zaveže kravatu tako da nema previše nabora na čvoru i pritom idealno pada preko košulje.
Teodor Marković se već duže vreme pripremao za događaj koji je sledio. Znao je da će njegove reči izazvati nevericu, poricanje, nervozu, a zatim i strah kod ljudi. Nebrojeno puta je vodio dijalog sa zamišljenim sagovornicima, pokušavao da uđe u njihovu kožu, ne bi li pretpostavio šta bi mogli da ga pitaju, o čemu bi razmišljali za vreme njegovog izlaganja, kako da im odgovori, koju grimasu da napravi. Naravno da se kolebao i razmišljao da odustane i sačuva svoje saznanje za sebe. Ali nije mogao. Bilo je to nešto tako veliko i tamno, preteće. Kao Damoklov mač, problem je visio nad sudbinom čitave civilizacije. Čitavog sveta.
O sastanku na koji ide izveštavaće televizija. Znao je da se njegov govor ne uklapa u agendu skupa, ali cilj mu je bio da poruka stigne do što većeg broja ljudi.
Obukao je svoj najbolji kaput i krenuo ka zgradi u kojoj se održavao sastanak.
Kada je sat vremena kasnije ušao u zgradu, sala je već bila puna. Zvanice koje su pristigle nešto pre njega zauzimale su poslednja slobodna mesta u sali. Nije želeo da izađe prvi za govornicu, više mu je odgovaralo da se prvo razvije rasprava sa nekom drugom temom, da se ljudi u publici smeste, obave sve sitne radnje koje im odvlače pažnju od govornika i njegovog izlaganja i konačno fokusiraju na dešavanja na podijumu. U uglu je ugledao TV kameru i kamermana koji je bio okrenut na drugu stranu i razgovarao sa nekim iz publike. Ni on još nije obraćao pažnju na ono što se dešava za binom.
Razmišljao je kojom rečenicom da započne govor. Mogao bi uvodnim rečima da šokira prisutne, da im privuče pažnju. Ljudi su obično bili letargični na sastancima sa uobičajenim temama. Ukoliko ih ne bi nečime razbudio, mogli bi da prespavaju otvorenih očiju čitavo njegovo izlaganje. Tema nije jednostavna i trebaće mu njihova puna koncentracija.
Sada je bio momenat!
Podigao je ruku. Nakašljao se.
„Uvažena gospodo! Imam jedno malo bezobrazno pitanje! Dozvolićete mi da ga postavim?”, izgovorio je glasno, posebno naglasivši reč „bezobrazno”.
Sala se uskomešala, čuo se blag žamor i poneki kikot, ljudi su upućivali jedni drugima zbunjene poglede. Dešavalo se upravo ono što je i planirao – bezobrazne stvari uvek privlače pažnju mase.
„Izvolite”, rekao je posle kratke pauze predsedavajući.
Nastavio je:
„Svi vi koristite platne kartice, zar ne? Ima li nekoga ko ih ne koristi? Neka podigne ruku!”
Niko nije podigao ruku.
„Tako sam i mislio. Pored toga, koristite internet: surfujete na vebu, kupujete preko interneta, koristite imejl, proveravate stanje na vašem računu, plaćate porez.”
Napravio je kratku pauzu da ljudi prihvate temu, a zatim udahnuo duboko i nastavio:
„Čitava naša infrastruktura elektronskog poslovanja je izgrađena na temeljima enkripcije. I to asimetrične enkripcije. Ukratko – koriste se privatni i javni ključ. Ni jedan ni drugi nisu ništa drugo do brojevi, a sigurnost enkripcije se zasniva na činjenici da je sa sadašnjom tehnologijom nemoguće faktorisati broj na dva prosta broja ukoliko su ti brojevi baš baš... veliki. To je dokazano matematički i nemamo razloga da ne verujemo u dokaz.”
Pogledao je u masu staklastih očiju uprtih u njega.
„Dakle, sve ovo što radite, svakodnevno radite, jer mi NE MOŽEMO ni sa najjačim računarima da razbijemo šifru.”
Moraće malo da uprosti stvari ako želi da razbudi publiku.
„Zahvaljujući tome što su današnji računari POTPUNO NEMOĆNI da razbiju šifru, mi danas kupujemo preko interneta, plaćamo račune, uzimamo novac sa bankomata umesto da čekamo u dugim redovima ispred šaltera banaka. Većina tih šaltera je poslednjih godina ukinuta. Banke, privatne kompanije, kao i mnoge državne službe, u potpunosti se oslanjaju na ovu moćnu šifru.”
Napravio je još jednu pauzu kako bi slušaoci obradili informaciju.
„Zamislite da sve to jednog dana nestane!”, raširio je dlan i povukao ruku kroz vazduh, poput mađioničara koji izvodi trik nestajanja.
„Abrakadabra”, prošaputao je u mikrofon i nastavio sablasnim glasom: „Probudili ste se ujutro, sredili, krenuli na posao, svratili do bankomata i – PUF! Bankomat ne radi! Dešava se, šta ćete, krenete do drugog, ni on ne radi. Krenete redom, nijedan bankomat ne radi. Ne mari, reći ćete, uđete u prodavnicu da kupite već šta vam treba ali, ne lezi vraže, ne možete da platite karticom!”
Opet je napravio pauzu, priča mora da deluje što uverljivije kako bi publika mogla da se saživi sa problemom.
„Hvatate se za mobilni telefon, ali vaš nalog u banci ne radi! Ne radi više nijedan drugi nalog koji ste imali.”
Teodor je sada počeo da šeta levo-desno po bini, poput glumca unoseći se u lice ljudima u prvim redovima, uzvikujući rečenice.
„Odlazite na posao, ali sistem više ne funkcioniše. Ne možete da se ulogujete na računar. Kome šaljete robu? Koju robu? Po kojoj ceni? Ko vam duguje, kome vi dugujete? Sve je pisalo u kompjuteru, papira više nema! Papire više ne koristimo, jer je sve sačuvano u kompjuteru. A kompjuter je MRTAV!”
Zastao je na momenat, a potom tiho ponovio u mikrofon, gledajući pojedinačne učesnike skupa pravo u oči: „Kompjuter je mrtav.”
Na trenutak je zavladao tajac u sali, a onda se oglasio jedan prilično hrapav glas iz publike:
„Teodore Markoviću, Vi tvrdite da bi nešto moglo da uništi sve kompjutere na svetu? Šta to? Nekakav kompjuterski virus? Pa njih viđamo svaki dan, to nije neka novost. Stalno se pojavljuju novi, podigne se panika oko njih, i uvek ih nekako zaustave.”
Publika se konačno probudila i prvo pitanje je pristiglo od gospodina u trećem redu, koji je Teodora, primetio je to, sve vreme popreko gledao. Upravo ovom pitanju se najviše nadao, jer će mu dati odličan uvod da objasni suštinu problema.
„Ne radi se o virusu. Nikako o virusu, tu ste potpuno u pravu, za kompjuterske viruse imamo leka, postoje ozbiljne kompanije koje se bave razvojem antivirusnih programa. Radi se o nečemu mnogo opasnijem, nečemu za šta lek ne postoji.”
Teodor se sada okrenuo na stranu, želeo je da shvate svu nemoć i očaj ljudske civilizacije pred pretnjom koja se nad njom nadvila.
„Sada dolazim do mog bezobraznog pitanja, koje glasi – šta ako neko ipak uspe da nađe način da probije neprobojnu šifru sa početka priče?”, izgovorio je praveći grimasu lisice.
Posle kraće pauze, konačno se neko od prisutnih okuražio da postavi logično pitanje:
„Zar niste rekli da su naučnici utvrdili da je šifra neprobojna?”
Tu ih je čekao! Bilo mu je drago da nisu prespavali uvodni deo.
„Jesam”, izgovorio je hladno. „Rekao sam da su naučnici dokazali da je nemoguće probiti šifre POSTOJEĆIM računarima.”
Svi pogledi su bili sada uprti u njega u iščekivanju.
„Ono što nisu mogli da znaju jeste koje su mogućnosti budućih računara. Kada govorimo o budućnosti, obično mislimo na nešto što će se dešavati za nekoliko decenija, ili stoleća. Ali, dragi moji, ta budućnost dolazi mnogo pre nego što smo je očekivali!”
Prošarao je očima s kraja na kraj sale gledajući u lica prisutnih.
„Za dve nedelje je najavljeno puštanje u rad jednog potpuno novog računara. Najbržeg do sada! Sigurno ste videli najave na televiziji...”
„Videli smo nešto od toga, nismo baš toliko neobavešteni…”, dobacio je neko kroz žamor u sali koji je usledio.
„Računar je najavljen kao novo svetsko čudo i napravljeni su veliki planovi kako da se iskoristi njegova moć da bi se otkrile osnovne sile univerzuma, napravili novi lekovi za borbu protiv do sada neizlečivih bolesti, i tako dalje, i tako dalje. Ali niko ne spominje mračnu stranu ovog izuma!”, nastavio je Teodor Marković.
Neki od slušalaca su počeli da zevaju...
„Svaki izum u istoriji je imao i mračnu stranu, ali mračna strana ovog izuma će dovesti do katastrofalnih događaja širom planete!”
Sada je podigao glas da razbudi pospane.
„Zamislite ljude bez novca kako upadaju u supermarkete i tuku se oko hrane. Zamislite kompanije koje propadaju i ljude koji ostaju bez posla na ulici. Ti isti ljudi neće imati čime da plate račune, kiriju, dolazi do opšteg haosa i anarhije u čitavom svetu...”
„I to smo već gledali mnogo puta, u filmovima”, stigao je pomalo podrugljiv komentar praćen smehom, a zatim i pitanjem. „A zašto bi sve prestalo da radi?”
„Pa zato, dragi čoveče, što će najmoćniji od svih računara, a koji počinje sa radom za samo dve nedelje, moći sa lakoćom da razbije šifru na kojoj je izgrađena čitava ova kula od karata u kojoj mi sada živimo. Za taj računar šifra, koja je za sve današnje kompjutere nedokučiva poput kineskih slova prosečnom Evropljaninu, za taj računar, dakle, čitanje te šifre biće kao prelistavanje dečije slikovnice. Nakon toga čitava kula od karata u kojoj živimo će se urušiti, a to neće dovesti samo do pada tamo nekih računara u naučnim laboratorijama, već i do svih ovih dramatičnih, filmskih, kako kažete, događaja koje sam vam malopre opisao.”
Podigao je čašu koja je stajala na stolu ispred njega i otpio malo vode.
Gledao je sada pojedinačno ljude u publici u oči, šarao je po sali i osećao kako neurončići u njihovim glavama pucketaju u pozadini. Konačno shvataju veličinu problema.
„Pa to je zaista strašno!!!”, konačno je neko progovorio. „Prestaće da rade banke, svetske berze će biti u padu, ljudi neće moći da kupe hranu, mnogi će ostati bez posla, kuća, automobila... doći će do nemira! Možda ratova! To može da dovede do potpunog haosa na čitavoj planeti!”
Teodor je bio ponosan na sebe. Govor je u potpunosti uspeo. Skrenuo je pažnju ljudima. Dugo se spremao za ovaj događaj i već bezbroj puta se zapitao da li će ga proglasiti za još jednog čudaka koji prognozira kraj sveta, da li će uopšte moći da shvate razmeru čitavog problema.
Pogledao je u kamermana koji je stajao u uglu iza kamere i nešto kuckao na mobilnom telefonu. Kamera je bila uperena ka Teodoru. Nadao se da neće izgledati suviše uštogljeno sa kravatom na televiziji.
„Ali, šta mi tu možemo da uradimo?”, upitao je jedan farmer. „Mi smo ipak prost svet, pretpostavljam da u tom belom svetu postoji neka pamet koja će to da reši. Mali smo mi i neuki da rešimo toliko veliki problem. Ja imam drugi mali problem kojim bismo mogli da se pozabavimo”, nastavio je. „Poslednja poplava je odnela most koji spaja moju farmu sa glavnim putem i od tada idem dvadeset kilometara da bih došao do centra sela, a i meštani koji dolaze iz sela prema jezeru moraju da idu putem koji vodi kroz šumu!”
U sali se čuo žamor.
„Mislim da je vreme da se organizujemo i popravimo taj most”, sigurnim glasom je zaključio farmer, uz burne ovacije iz publike.
Kamerman je sada ostavio telefon i dohvatio se kamere.
Farmer je nastavio govor o važnosti lokalnog mosta, a Teodor Marković je krenuo ka svom mestu kako bi na njemu sačekao kraj seoske skupštine. Dogovori oko gradnje mosta su se pretvorili u pozadinski šum, prekriven pulsirajućom tutnjavom koja je odzvanjala u Teodorovoj glavi.
Osetio je veliko olakšanje što je konačno saopštio svetu kakva katastrofa mu preti.
Sa druge strane, mnoge košnice u kojima je gajio pčele su ostale bez rojeva, neko od farmera je koristio neko hemijsko sredstvo koje ubija njegove pčele. Ali nije želeo da sada pokreće i to pitanje, da razvodnjava mnogo bitniju stvar.
Posle energičnog govora, seo je na stolicu, ruke su mu pale mlitavo sa strane – osećao se kao izduvan balon. Izbacio je iz sebe otrov koji mu je izjedao um. Nije želeo da saznanje o ovakvoj pretnji sačuva samo za sebe.
Pogledao je oko sebe, u ljude koji su se sada prepirali oko mosta. Pogledao je ta gruba, izbrazdana, sirova lica: da li će se uveče uopšte setiti šta im je saopštio danas? Možda ovo i nije bio pravi skup za njegov govor.
Srećom, tu je bila televizija, pa će tema koju je načeo stići do šire publike. Bilo mu je bitno da se poruka, koju je upravo poslao, proširi, i stigne do ušiju nekoga ko bi mogao da spreči katastrofu.
areaze.jiuare@gmail.com
Ovom prilikom pisac romana se posebno zahvaljuje svim ljudima koji ga nisu uznemiravali dok se trudio da se osami sa svojim elektronskim spravicama za pisanje, horu cvrčaka na Skiatosu, oblaku u obliku zmije koji je lebdeo neko vreme iznad plaže čijeg imena nikako ne može da se seti, sitnim događajima i razgovorima koji su pomogli da obogati radnju romana, minulim velegradskim žurkama, i toplom večernjem povetarcu koji donosi miris inspiracije na balkon njegovog stana.