Nastaviti proceduru
Žurio je!
Baš je žurio. Imao je zakazan sastanak u gradu udaljenom
više od dve hiljade kilometara za pola sata, a još je bio zaglavljen u
saobraćaju u blizini glavnog trga. Taksi je tvrdoglavo stajao usred neprekidne
kolone. Imao je osećaj da su ga semafori mrzeli. Kad god bi se približili
sledećem, baksuz bi upalio crveno.
Jutro je počelo potpuno pogrešno. Prvo je imao peh u
trpezariji. Dok je pakovao papire za sastanak, u žurbi je oborio šolju sa tek
skuvanom kafom sa šanka, i prosuo je po sebi, pri čemu je napravio fleku na
rukavu tek opeglane košulje. Nije stigao da se presvuče, samo je ubacio prljavu
šolju u sudoperu i izašao iz stana. A ta kafa mu je sada tako nedostajala. Ne i
fleka na košulji. Ona je bila tu, sasvim nepotrebno zauzimajući potpuno
pogrešan komadić prostora u univerzumu.
Odlučio je da izađe iz taksija. Platio je, trapavo izvlačeći
novac iz novčanika, izašao napolje i potrčao prema novoj zgradi
„Teletransporta”.
Pored nezgode sa kafom, dodatni razlog za nervozu bila je
teleportacija. Uvek je imao neki mučan osećaj nakon svake procedure, a zbog
posla je često morao da putuje u udaljene gradove.
Avioni, kao masovno sredstvo prevoza, ukinuti su odavno.
Sve je počelo prilično naivno, prisećao se, izvršen je
eksperiment koji je vodio čuveni fizičar Sebastijan Braun. Nekoliko atoma koji
su se nalazili u jednoj prostoriji skenirano je novom tehnologijom, a zatim je
u drugoj, susednoj prostoriji nekoliko drugih atoma raspoređeno u prostoru na
isti način na koji su bili raspoređeni i skenirani atomi.
Nakon toga, kako obično biva sa novim prodorima u nauci,
naprava kojom je izvršen prvi eksperiment je usavršavana, i nedugo nakon prvih
atoma teleportovan je prvi molekul. Pa prva DNK. Pa prva bakterija. Samo mesec
dana nakon prve bakterije teleportovan je i prvi insekt. Put napretka je već
dobio svoje jasne obrise. Razdaljina između prostorija se povećavala, kao i
veličina predmeta ili bića koja se teleportuju. Radilo se na optimizaciji
potrošnje energije.
Nedugo potom na red je došao i čovek. Nakon uspešne
teleportacije čoveka, u oblasti transporta i saobraćaja više ništa nije moglo
da ostane isto. Ubrzo posle osvajanja i tog stepenika u razvoju nauke, usledile
su ogromne promene u svim segmentima života ljudi.
Setio se obilaska muzeja teleportovanja. U jednoj od prvih
prostorija muzeja pokazali su im staklenu posudu u kojoj su bila izložena dva
insekta. Prvi je bio označen kao original, dok se ispod drugog nalazio
trijumfalni natpis: „Prva teleportovana verzija višećelijskog živog organizma”.
Oba su bila tužno probodena čiodama i pričvršćena za podlogu. Dok ih je gledao,
kroz um mu je prošla slika prvog psa koji je poslat u svemir. Ni njega nije
zadesila lepša sudbina. Jedino mu nije bilo jasno kako su sačuvali original
insekta, kada su ga već teleportovali. Kada je postavio to pitanje vodiču,
vodič se na momenat zbunio, a zatim okrenuo i poveo grupu do sledećeg
eksponata, ostavivši ga bez odgovora.
Tako je to, kada
zapošljavaju priučene neznalice. Kakav amaterizam, pomislio je.
Jedna od pikantnih informacija koje je vodič podelio sa
njima u muzeju bila je da niko od ljudi koji su razvili proces teleportacije,
na svoju veliku nesreću, nije mogao lično da koristi sistem baziran na tom
procesu kao sredstvo za putovanje. Ispostavilo se da su tokom rada na razvoju
uređaja izazvali izvesne anomalije na sosptvenom tkivu, i na taj način sami
sebe sprečili da koriste blagodeti izuma koji su podarili ostatku čovečanstva.
Kakva ironija sudbine! Podarili su svetu najveće otkriće u
istoriji ljudske civilizacije, nakon vatre i točka, a sami su bili uskraćeni za
njegovo korišćenje.
Da nesreća bude veća, eksperimentima je prisustvovao i
vlasnik kompanije „Teletransport”, Sebastijan Braun lično, tako da je i on bio
primoran da isključivo putuje svojim privatnim avionom, jednim od retkih koji
su i dalje ostavljali beličaste štrafte na nebu.
Kakvo žalosno ograničenje za čoveka koji je promenio način
života ljudima na čitavoj planeti!
„Bar nije gužva na aerodromu!”, bio je odgovor Sebastijana
Brauna kada su ga upitali kako se oseća zbog te nesrećne situacije u kojoj se
nalazi.
Kada je teleportacija postala komercijalno dostupna, u roku
od godinu dana gotovo sve avio-kompanije su doživele neizbežnu propast – usud
tehnološkog napretka. Teleportacija je bila sigurnija, brža i jeftinija. Avioni
nisu mogli da se izbore sa tako moćnom konkurencijom.
Bio je nervozan kao i svaki put pred teleportovanje ali, sa
druge strane, automobil nije dolazio u obzir za tolike razdaljine. Morao je da
proguta knedlu i krene.
Šta ako nešto krene naopako, ako se moji atomi preslože na
pogrešan način?
I pored toliko uspešnih teleportacija, i dalje je osećao
nelagodu kada bi morao ponovo na put. Ponavljao je u sebi jednu te istu,
zvanično potvrđenu činjenicu: „Do sada se još nije desilo da iko strada tokom
teleportacije, a izvršeno je preko milijardu teletransporta!” Zašto bi sada
bilo drugačije?
Došao je do ulaza „Teletransporta”. Dok je prolazio kroz
vrata koja su tiho skliznula u stranu, čuo je uvežban prijatan glas
telehostese: „Teletransport je najbrži i najprijatniji način putovanja.
Dobrodošli, vaša kabina je spremna. Kako se osećate?”
Pogledao je prijatno i nasmejano lice telehostese, na kojem
su se, iza izveštačene fasade, krile hladne oči koje mu ni najmanje nisu
umanjivale nervozu pred put.
„A kako se Vi osećate kada teleputujete?”, uzvratio je
pitanjem.
„Telehostese ne smeju da putuju teletransportom, to je
pravilo!”, odgovorila je odlučno, ali sa do savršenstva utreniranim osmehom na
licu.
Teleportacija je bila zaista brz način putovanja, ali ne baš
i jeftin. Zato su i birali najbolje profesionalce za telehostese. Krasila ih je
savršena boja glasa, uvežbana mimika, prijatna pojava, ali i večita odlučnost u
radu.
Iako je rekla da po pravilu ne smeju da koriste
teleportaciju, više mu se činilo da, sa svojom platom, sebi uopšte i ne mogu da
priušte jedan takav put. Pomalo ih je žalio zbog toga, kao i mnoge druge ljude
koji su na taj način ograničeni u svojim putovanjima na bliža odredišta, na
nekoliko stotina kilometara, koliko mogu da dosegnu automobilom.
Jutro na plaži, popodne na vrhu planine, a veče u svemirskoj
stanici... to su bile samo neke od mogućnosti teleportacije. „Uskoro kabine i
na Mesecu!”, reklame su iskakale na svim sajtovima. Skupljao je novac za taj
događaj, nije mogao da priušti baš sve što se nudilo. Uglavnom je putovao
poslovno, kada je korporacija plaćala.
Dok je prolazio pored reda kabina i tražio neku slobodnu,
gledao je u telehostese u svetloplavim uniformama. Ispred svake kabine stajala
je po jedna i gledala u providan ekran ispred sebe, na kojem su se otvarali
prozori sa informacijama o teletransportu putnika. Na jednom od ekrana je
zablinkao tekst: „Transport potvrđen!” Telehostesa, koja je do tog momenta
budno pratila dešavanja na tom monitoru, rutinski je glasno izgovorila:
„Nastaviti proceduru!”, i laganim dodirom resetovala ceo ekran. Nakon toga iz
kabine se čuo jedan tihi „hsssss...” koje je potrajalo neku sekundu, a zatim je
sve utihnulo. Boja svetla iznad kabine se iz crvene lagano promenila u žutu. To
je značilo da se radi dekontaminacija kabine koja traje desetak minuta. Nakon
toga bi se boja svetla promenila u zelenu, i kabina bi se otvorila, spremna za
sledećeg putnika.
Ušao je pravo u kabinu sa upaljenom zelenom oznakom, ima još
petnaest minuta, ako uhvati odmah taksi čim izađe iz kabine na svom odredištu –
stiže na vreme.
Teška vrata su se zatvorila za njim. Morala su da budu masivna jer se prilikom teleportacije stvarao veoma
jak pritisak u kabini, dok su atomi skenirani i slati tamo gde treba, pa ponovo
sastavljani... ili štagod, razmišljao je. Nikada u stvari nije razumeo kako
ovo čudo funkcioniše, zato je i imao tremu.
Na unutrašnjem zidu kabine se nalazio mali monitor sa
zvučnikom iz koga se čula tiha ambijentalna muzika, kada je na ekranu počelo
odbrojavanje. Kada stigne do nule, jednostavno će se pojaviti u kabini
„Teletransporta” u centru, nedaleko od mesta sastanka. Ostaje mu samo da pozove
taksi.
Uzeo je telefon i izabrao broj taksija. Postavio je palac
iznad sličice slušalice na ekranu, spreman da je dodirne čim se materijalizuje
na svom odredištu.
Brojevi su se polako smenjivali. Deset, devet... Gledao je u
njih sa nestrpljenjem, držeći u ruci telefon.
… jedan, nula.
Nula!
Ništa!
Ništa se nije desilo! I dalje je bio tu. Da li je moguće da
je on prvi baksuz kod kojeg je proces zakazao? Preko milijardu teleportovanja i
baš sada nešto da se zaglavi.
Čitav život je osećao da ga prati nekakva loša sreća,
baksuz, štagod, ali ovo je ipak previše. Kada god bi se delile krofne za užinu
u školi, njemu bi uvek zapala ona sa najmanje krema.
Prevrnuo je očima. Valjda
će sada da otvore ta prokleta vrata, pomislio je. Bio je nestrpljiv da vidi
lice telehostese sada kada je njihov uređaj zakazao. Da li će i dalje biti tako
smirena i samouverena?
„Nastaviti proceduru”, iz monitora je do njega dopro hladan,
rutinski glas njegove telehostese. Kako nastaviti? Pa on je još tu, nešto nije
kako treba. Šta znači nastaviti?
„ZAUSTAVITE PROCEDURU!”, počeo je da urla na sav glas, ali
zvuk je ostao zarobljen u metalnoj kabini iza masivnih vrata. Šta je procedura?
Da li će sada otvoriti da provere šta je ostalo u kabini? Da li ga možda
snimaju kamerom?
Gledao je u monitor, jedini izvor svetla u mračnoj kabini, u
pokušaju da nađe oko kamere. Dok je pokušavao da razazna detalje oko monitora,
iznad ekrana se otvorila jedva vidljiva rupica. Iz nje je, uz tihi cijuk,
izletelo nešto što je izazvalo jak ubodni bol u njegovim grudima. Na momenat se
zgrčio od neizdrživog bola, a onda je počeo da se trese. Osetio je da umire.
Čitavo njegovo telo je umiralo, svaka ćelija se opraštala od života. Srce je
počelo da udara nekontrolisano.
Ugledao je zvezdice poput trnaca koje svetlucaju u mraku,
dok su mu mišići gubili snagu. Pokušao je da se uhvati za nešto pre nego što se
sruši dole, ali nije bilo ničega za šta bi se uhvatio, i stropoštao se svom
silinom na pod kabine, pri čemu mu je iz ruke ispao telefon i raspao se na komade. Dok ga je svet polako
napuštao, pred očima mu se pojavila slika ona dva insekta. Konačno ima i
odgovor kako su sačuvali oba. Tako što nisu uništili prvog.
Dobili su kopiju i sačuvali original. Ne i u njegovom
slučaju. Original je sada postao suvišan. Slika se mutila i nestajala pred
njegovim ukočenim očima, dok se poneki mišić još nekontrolisano trzao. Osećao
je kako njegov duh gubi kontakt sa ovim svetom.
A onda – mrak.
Pod kabine se otvorio i mlitavi leš je propao u cev koja se
nalazila ispod. Vakuum koji je pri tome nastao povukao je sve preostale stvari
iz kabine stvarajući glasan šišteći zvuk. Nakon toga, u kabinu se spustila
prskalica koja je oprala zidove, a zatim je izvršen proces sušenja toplim
vazduhom. Za nekoliko minuta kabina je bila spremna za sledećeg putnika.
Mladić u odelu, razbarušene kose, ušao je i unezvereno
gledao oko sebe. Po odelu, koje je nosio kao urođenik cipele, videlo se već na
prvi pogled da je pripravnik. Korporacija ga je poslala na službeni put, i ovo
mu je bila prva teleportacija – sasvim novo iskustvo. Nije želeo da napravi
nijedan kiks, te se pojavio u prostoriji teletransporta sat vremena ranije.
Odbrojavanje je počelo.
Izašao je iz kabine „Teletransporta”. Prst mu je već bio
spreman na broju taksija, te ga je pozvao čim je prošao kroz vrata kabine.
Pogledao je na sat, shvativši da je nezgodno pozicioniran tik ispod fleke od
kafe na rukavu, koju duguje svojoj jutarnjoj trapavosti. Kada se vrati, moraće
da očisti nameštaj koji je takođe pretrpeo posledice nemilog događaja, nije
imao vremena da se jutros bavi time. Taksi stiže za dva minuta, što znači da će
stići čak i malo ranije da pripremi filter-kafu. Ova misao ga je oraspoložila.
Sjajno, pomislio
je, do pre sat vremena sam se valjao po
krevetu u svom stanu, a sada sam spreman za sastanak, u kancelariji udaljenoj
dve hiljade kilometara. Oduševljavala ga je ideja putovanja teleportacijom.
Ali je i pored toga osećao blagu anksioznost svaki put kada pomisli na
teleport. Više od milijardu putovanja i nijedan incident... više od milijardu i
… još ovaj jedan.
Ispred ulaza je stalo žuto vozilo sa oznakom taksija.
Otvorio je vrata i seo u njega. Kada završi sastanak, ide na večeru sa
kolegama, a zatim se vraća nazad. Već je rezervisao telekabinu za povratak.
Sutra ima zakazan novi sastanak u hotelu na tropskom ostrvu Srednjeg Pojasa, na
drugom kraju planete.
A do kraja godine... možda se prošeta po Mesecu. To bi bio
doživljaj.