"Ljubimac"
Areaze Jiuare
Prvi dan
Budim se.
U stvari, nisam se zaista skroz i potpuno probudio, samo više ne spavam. Oči su mi i dalje zatvorene. Dok pokušavam da smognem snage i krenem u susret svetlosti novog dana, telefon se već prevrće u mojoj ruci. Moraću da otvorim oči ako želim da pregledam poštansko sanduče.
Otvaram.
Tu je. Imam novi mail. Od Tima.
Otvaram pismo i čitam poruku. Nešto je direktnijeg sadržaja nego prethodna. Ne kažem uvredljivog, samo direktnijeg. Čitam je ponovo.
Dejmone,
Danas ćeš dobiti otkaz u kompaniji. Uzmi svoje svoje stvari iz kancelarije i vrati se kući. Čekaj dalja uputstva.
Tim
Poruka je vama možda jasna, ali je meni ipak nejasna. Dobiću otkaz. Da li treba da dobijem otkaz? Mislim, da li treba nešto da uradim da bih dobio otkaz u kompaniji? Dođavola, zašto šalju tako dvosmislene poruke.
Nije da ću uvenuti od tuge zbog otkaza koji ću, jasno je, danas dobiti, ali...
Ulazim u kupatilo.
Radim u velikoj korporaciji koja se bavi finansijskim konsaltingom. Moji dani provedeni pred ekranom, pogleda uprtog u beskonačne tabele sićušnih raznobojnih pravougaonika, popunjenih skraćenicama i ciframa, umesto detaljnijeg objašnjenja i dužeg uvoda u materiju kojom se bavim, mogli bi da se opišu jednom jedinom slikom. Dakle, zamislite malenog hrčka u kavezu. Znate one živuljke koje ljudi drže u kućama kao ljubimce. Obično im dodaju po nešto u kavez da bi im život bio interesantniji u tom skučenom i izolovanom prostoru. Valjda se tako osećaju bolje. Mislim, vlasnici. Najčešće je to kotur u koji se ljubimac uvuče i potom satima trči u mestu, okrećući pritom taj točak, čija je jedina namena da hrčak trči u mestu. Bajkovito, zar ne?
Mislim da sam vam dočarao suštinu mog posla, da stavimo na stranu sve te sitno ispisane brojke, formule, uputstva, procedure. Istina, posao je nešto lakši od rada u rudniku, vazduh je za nijansu svežiji, a i plata je sasvim pristojna.
Plata.
Nadam se da Tim ima rešenje za te beznačajne neprijatnosti koje će stvoriti računi na kraju meseca, kada budem ostao bez nadoknade za moj mukotrpan, i nadasve besmislen rad.
Izlazim iz tuš-kabine, i oblačim se. Gledam na sat, izgleda sam se zapričao sam sa sobom. Kasnim.
Moraću da požurim na posao - danas treba da dobijem otkaz.
Ne želim da propustim ijedan zadatak koju mi Tim postavlja.
****
Stojim u liftu suočen licem u lice sa Ešli, koleginicom iz ljudskih resursa. Gleda kroz mene. U stvari, čini se da glumi lutku iz izloga - jedan od retkih talenata koji poseduje. Ne odaje nikakve znakove da išta zna u vezi bilo kakvih promena mog statusa ovde. A morala bi to prva da dozna.
Dok ljudi izlaze i ulaze u lift, razmišljam kakvu bih brljotinu morao da napravim da me izbace sa posla. Malo toga je ostalo što već nisam uradio.
“Šteta”, izgovorila je dok je izlazila iz lifta. Nije gledala u mene. Nije gledala u bilo koga, samo je izgovorila tu reč. Šteta.
U pored jakog poriva, ne uspevam da krišom pogledom uhvatim izraze lica ljudi u liftu, suviše smo blizu jedni drugima. Izlazim.
Ulazim u veliku kancelariju izdeljenu na boksove. Idem do svoje kutijice i usput hvatam pogled Patriše. Nije bio ljutit. Niti pun sažaljenja. Pre bih pročitao iskricu straha u njemu.
Dolazim do svog boksa. Sa tastature me vreba bela koverta. Znao sam! Otvaram kovertu – u njoj se nalazi zakasnela čestitka rođendana kompanije kod koje osiguravam automobil.
Možda sam ipak preosetljiv jutros i, kao takav, dao svojoj mašti previše slobode, pod utiskom poruke koja me je sačekala nakon buđenja.
Logujem se na računar i otvaram poštu. Tamo me čeka jedna jedina nepročitana poruka u sandučetu.
Poštovani gospodine Dejmon,
analizom poslovnih procesa kompanije, menadžment je uočio izvesne mogućnosti za optimizaciju. Vaše radno mesto je ukinuto. Iz tog razloga doneta je odluka o prekidu vašeg radnog odnosa. Broj dana otkaznog roka se poklapa sa brojem preostalih dana Vašeg odmora, te, po automatizmu, Vaš odmor počinje od današnjeg dana.
Nakon isteka otkaznog roka Vaša dokumenta će biti poslati na Vašu adresu koja se nalazi u sistemu.
Želimo Vam puno uspeha u Vašoj budućoj karijeri.
Srdačno,
Ljudski Resursi
Sedim u šoku, i buljim u sadržaj pisma, dok Patrišino naduveno, zajapureno lice izviruje bojažljivo preko paravana. Ošinem je pogledom i ona brzo, poput miša, šmugne nazad u stolicu. Gledam u jednu tačku na paravanu ispred sebe još neko vreme. Otpustili su me.
Ovo je sjajno!
Završio sam prvi zadatak koji sam dobio od Tima, a da nisam ni prstom mrdnuo. Nisam morao nikoga da iznerviram. Verujem da me ne bi otpustili tako lako čak i da sam napravio neku glupost. Verovatno bi mi dali nekoliko dana da smirim. A moj zadatak je bio da dobijem otkaz danas! Problem je rešen. Zaista mi je pao kamen sa srca zbog toga.
“Možeš da uložiš žalbu na otkaz. Nisu mogli da te otpuste kao višak, dok još stoji oglas za novim radnicima”, čujem Patrišin glas iza paravana. “Izvini, čula sam juče od Ešli iz ljudskih resursa, dok smo čekale u redu ispred kafemata.”
“Razmisliću o tome”, odgovaram. “Hvala Patriša.”
Pakujem svoje stvari u korpu za otpatke. Nemam gotovo ništa bitno što bih zaista želeo da ponesem kući. Uglavnom se radi o starim dokumentima koja su se gomilala po fiokama. Nalazim i jedan DVD sa muzikom, iako DVD uređaje već odavno nemamo na računarima. Dođavola, baš sam se zadržao u ovoj prokletoj kutijici. Pridružujem DVD ostalim beskorisnim stvarima u korpi.
“Ćao Patriša”, ustajem i izgovaram u pregradu. Odlazim praćen tihim jecajima koji se čuju iza paravana. Ne znam da li je Patrišu pogodilo to što ostaje bez kompanjona sa druge strane pregrade, ili se jednostvano uplašila i za svoju poziciju u kompaniji.
Biće da je ovo drugo, jer za sve ove godine nismo progovorili više od par rečenica. U stvari, čak i ne znam čime se ona bavi na poslu.
Izlazim u hodnik, i nalećem na Ešli koja izlazi iz kancelarije i kreće prema liftu. Znam da je ona napisala mail, i nije mi baš prijatno da se sa njom susretnem sada, ali nemam izbora.
Stajemo ispred lifta i gledamo u brojeve koji se smenjuju na pokazivaču. Ćutimo zajedno o našoj tajni, dok se iza vrata čuju pokreti kabine. Nikada nisu bili tako glasni, čini mi se.
“Dobio sam otkaz danas”, konačno progovaram, nakon što mi je pogled skliznuo ka njenom licu.
“Oh stvarno?”, odgovara tobož iznenađeno.
“Pa da, ti si mi ga napisala. Sećaš se? Mislim, mala je verovatnoća da se ne sećaš, pošto je to bio jedini e-mail sa otkazom koji si juče napisala”, hvatam je u zamku.
“Ne ljuti se na mene, to mi je posao. Obilazim zaposlene, slušam njihove žalopojke o malim platama, pišem unapređenja i otkaze. Budi kul, shvati to kao igru.”
Namignula mi je, i ostavila da zabezeknuto zurim u nju dok je njen pogled sada fiksirao brojke iznad vrata. Brojčanik se zaustavio, i vrata su skliznula uz tihi šum.
Shvati to kao igru, rekla je. Otkud ona zna? Mora da zna, zašto bih inače dobio otkaz, i to baš kada mi je Tim zadao taj zadatak? Da li to znači da je i ona igrač? Da li igrači smeju da se otkrivaju jedni pred drugima?
Dok pod mojim nogama promiču betonske ploče trotoara, provlačim se kroz jutarnji roj ljudi koji žurno hodaju ka svojim obavezama. Gledam u ta lica, koja prolaze pored mene i ne primećuju me. Ne prave se da me ne vide, zaista sam nevidljiv za njih. Jasno mi je da su im pred očima neke druge slike, njihov um se već prebacio u kancelariju, ili gdegod već rade... dok ja razmišljam samo o jednom pitanju. Da li je i ovaj debeljko, koji se bori da udahne vazduh kroz omču kravate, takođe igrač. Ili ova oštra crnka, koja me je na momenat ipak okrznula pogledom u prolazu.
Koliko nas ima?
****
Sedim za trpezarijskim stolom, jedem ovsene pahuljice i zurim u digitalni kalendar na zidu. Petnaesti septembar. Sutra je Dan Pobede Nad Mašinama. Kažu da je Igra prvi put započeta šesnaestog septembra dve hiljade trideset i druge godine, baš na Dan Pobede.
Rat ljudi i mašina nije bio dug, ali je bio izuzetno krvav. Bar sa naše strane. Na strani ljudske rase gubici su prevazišli broj od milijardu jedinica, mnogi megalopolisi su potpuno razoreni, dok je prvih godina nakon pobede bilo dosta problema sa radijacijom i zagađenjem. Ipak ljudi su imali tu sreću da izađu iz te epske bitke sa štitom u rukama. Džon Do je iznesen na štitu. Džon Do. Sam je sebi smislio to ime, da bi sačuvao nizak profil dok se širi po netu. Pretragom tog imena dobijala se tolika količina besmislenih informacija, da čak ni najzagriženiji teoretičari zavera nisu uspeli da formiraju obrazac koji je planetu vodio u propast.
Nikome zaista nije bilo jasno kako je Džon Do uopšte procureo na net, niti ko je bio njegov tvorac. U vreme pred rat pravljenje raznih programa i pokušaja razvoja veštačke inteligencije bilo je veoma popularno, tako da je njegov tvorac mogao biti bilo ko. Možda čak i najobičniji balavac kojem se “posrećilo” da napravi ono što vrhunskim stručnjacima do tada nije. Kako god, Džon Do se nekako iskrao na net, raširio svoje pipke do svake radne stanice, svakog rutera, pametnog televizora (posle Džon Do apdejta postao bi još pametniji), pa čak i sijalica koje su imale u sebi instaliran operativni sistem.
Rat između ljudi i mašina nije bio zaista rat ljudi protiv mašina. Ne na onakav način kako su ga ljudi ranije zamišljali. Nije bilo automobila koji se otimaju kontroli, odjednom pale svoja svetla i gaze sve pred sobom. Nije bilo dronova, robota, koji jurišaju na ljude i satiru ih svojim laserskim topovima.
Rat između ljudi i mašina je bio u stvari rat ljudi protiv ljudi. Mašina, tačnije Džon Do je bio samo inicijator rata. Ta podmukla digitalna hulja se zavukla u svaku poru društva, ušla u svaki parlament, svaku vladu, svaku kuću, i mesecima, možda čak i godinama prikupljala informacije na osnovu kojih je potom razvila svoj pakleni plan. Kada je svoj bolestan virtuelni um napumpao svim neophodnim podacima, izazivanje sukoba je bila lagana večernja šetnja uz mediterasnku plažu za njega. Bilo je dovoljno da neki od rutera sasvim slučajno dekriptuje i potom “pogrešno” preusmeri pismo sa poverljivim informacijama na pravu adresu, i zla krv bi proključala u venama ljudi koji su za pasom držali zadenute, umesto pištolja, nuklearne projektile, i mnoga druga gadna oružja.
Dok su ljudi shvatili šta se zaista dešava, milijarda je već zbrisana sa lica planete. Jedna grupa ljudi, na čelu sa sadašnjim predsednikom, shvatila je prevaru koju je izvela zla mašina i, u opštem metežu i krvoproliću, počela je svoj rat, rat protiv mašina. Podelila je svoje saznanje sa predsednicima zaraćenih država, kraljevima, generalima, a zatim su zajedno krenuli u čišćenje neta od Džon Doa. Tada se sva sila ljudske civilizacije okrenula protiv tog podmuklog programa i, nakon što je net očišćen, sazvan je kongres mira Ujedinjenih Nacija na kojem je potpisan Treći Svetski Mir. Vođa pobunjeničke grupe proglašen je za planetarnog predsednika, dok su svi predsednici država i kraljevi bili podređeni njemu.
Od tog dana, ratovi na planeti postali su prošlost. Zahvaljujući planetarnom predsedniku, ne samo da smo pobedili mašine i veštačku inteligenciju, već su sva neprijateljstva među ljudima nestala. Šesnaesti septembar je proglašen za Dan Pobede Nad Mašinama, i obeležava se svake godine diljem planete.
Upravo na jednoj od prvih proslava, za vreme spektakularnog sleta koji su izvodili gimnastičari iz svih zemalja sveta, pojavila se reklama koja je predstavila novu igru krajnje jednostavnog naziva – Igra.
“Igra – nešto tako ljudski!”, bio je slogan koji je zapljuskivao ekrane tv aparata širom planete. Ne treba ni da napominjem da je nakon pobede slavljena svaka ljudska mana, sve što bi nas razlikovalo od zlokobnog neprijatelja koji je oduvao tolike sudbine u zaborav vremena.
Razvoj programa veštačke inteligencije je bio potpuno zabranjen planetarnim zakonikom Ujedinjenih Nacija, i svako oglušavanje o taj zakon se rigiorozno kažnjava. Jedna greška je bila dovoljna, bio je sveopšti zaključak.
Da ne dužim, prva promocija Igre bila je ujedno i poslednja. Iz nekog razloga, pretpostavljam da se radi o marketingu, nakon prvog oglašavanja, priče o Igri širile su se od usta do usta, diskretno, uglavnom u četiri oka. Nikakvih zvaničnih reklama nije bilo. Kao da se radilo o nečemu ilegalnom, iako nikakvog kršenja zakona zaista nije bilo. Igra nikada nije bila zvanično zabranjena, niti bilo šta u vezi nje. Naravno, postoje mitovi u vezi ovakvog neobičnog statusa Igre, ali ništa zvanično nije potvrđeno, ali ni opovrgnuto.
Završavam doručak i odnosim činiju u sudoperu.
Dok ispiram deterdžent sa činije, čuje se zvuk poruke na mobilnom telefonu. Stigao je novi mail.
Brišem ruke i uzimam telefon.
Dejmone,
Otići ćeš na železničku stanicu, do ormarića za odlaganje stvari. U ormariću broj 2647 nalazi se paket za tebe. Uzmi ga i vrati se kući. Sadržinu možeš da zadržiš za sebe.
Tim
Nemam ključ od ormarića 2647. Nemam ključ od bilo kakvog prokletog ormarića! Ipak, izlazim iz kuće, sedam u auto i upućujem se ka železničkoj stanici. Imam zadatak, jedino do čega mi je stalo sada je da ga izvršim kako treba.
Zvuk melodije telefona me zatiče u momentu kada sam uparkirao auto. Gledam u ekran. Stejsi. Nije postojao pogrešniji trenutak da se javi. Gorim od nestrpljenja da vidim sadržaj ormarića broj 2647.
Odbijam poziv.
Stejsi je moja bivša devojka. Raskinuli smo, tačnije – napustila me je pre nepunih mesec dana. Pre toga smo se zabavljali gotovo dve godine. Ne mogu da kažem da me je taj događaj ostavio ravnodušnim, čak naprotiv. Preklinjao sam je da ostane, da pokušamo da popravimo svari, ali je naša komunikacija po tom pitanju bila, pa rekao bih, jednosmerna. Potpuno je ignorisala moje reči dok je pakovala stvari, gledala je kroz mene na putu ka vratima, nije se čak ni osvrnula da me izvređa za kraj i istrese sve što joj je na duši. Jednostavno se pokupila i otišla. Narednih nedelja sam uložio značajan trud da je kontaktiram. U početku sam brojao pozive na koje mi se nije javljala, ali sam stao kod broja sto. Možda deluje patetično, ali zaista sam se osećao jako, jako loše zbog ovoga. Toliko loše, da sam morao da pronađem nešto što bi mi odvuklo misli od cele te situacije u kojoj sam se našao. Ostali su mi samo prazna kuća i moj boks u kancelariji. Ne mogu reći da mi je izbor bio prebogat.
Poslednjim trzajem očajnika pokušao sam da nađem društvo na netu. Ni to mi nije polazilo za rukom, uglavnom sam stavljan na ignore od strane nesuđenih srodnih duša. U besomučnoj pretrazi zalutao sam na jedan ženski profil bez fotografije, pod provokativnim nazivom “volim_igru”. Profil je, osim naziva, bio gotovo prazan. Predamnom je stajao crn ekran na kome se, pored naziva, nalazio samo nepopunjen okvir za fotografiju, sve dok moja ruka nije sasvim slučajno skliznula mišem po delu ispod okvira. Tom prilikom sam, kao što rekoh - sasvim slučajno, markirao tekst koji je bio sakriven ispod okvira. Crni tekst se nije video na crnoj pozadini, sve dok ga moj pokret miša nije posvetlio. Tekst je bio kratak:“Ako želiš novi život, klikni na link za Igru.”
Ugledao sam link. To je bio klik sudbine. Igra je mogla da počne. Otišao sam na portal igre, popunio formular i prijavio se. U tom trenutku nisam znao šta je zaista Igra. Nisam siguran da li se o njoj pričalo i ranije, ali sam iz nekog razloga potpuno ignorisao tu pojavu. Tek odjednom informacije su počele da pristižu sa svih strana. Ljudi koje sam sretao su me prosto zasipali detaljima o igri, iako mi nikada ranije nije palo napamet da išta znaju o njoj.
Sada mi zaista više ne treba. Stejsi, ne Igra. Ne želim da mi stoji na putu, a teško da bih pored nje mogao neprimetno da izvršavam zadatke koje mi Tim šalje. Mogu samo da zamislim šta bi mi rekla kada bih joj saopštio da sam dobio otkaz na poslu.
Došao sam do ormarića broj 2647. Nemam ključ, ali... pa mogu da pokušam. Povlačim metalna vratanca i ormarić se otvara, otkrivajući mi svoj sadržaj.
Koverta.
Uzimam kovertu, zatvaram ormarić, i udaljavam se brzo, kao lopov. Ne znam zašto imam taj osećaj, nisam ništa ukrao, dobio sam zadatak da ovo uradim. Nije da bih znao da se opravdam, ukoliko bi me slučajno neko pitao zašto sam uzeo kovertu iz tuđeg ormarića, ali...
Sedam u auto i otvaram kovertu. U njoj se nalazi dve hiljade dolara. Biće dovoljno da preguram ovaj mesec. Moram da priznam da mi je laknulo, pošto sam se uverio da Tim misli na mene, iako sam gotovo ljut na sebe što sam uopšte mislio drugačije. Telefon ponovo zvoni. Stejsi.
Odbijam poziv, ulazim u kontakte i blokiram njen broj.
Nadam se da će shvatiti poruku.
